Маријина грудва среће

Марија Живић има осамнаест година. Ученица је средње школе. Марија је и песник. Ово је њена прва збирка. „Знам ко си ти“, поручује насловом збирке.Није лако рећи, открити, ко је све она. Усмерење и будуће занимање-компјутерско. То је једна Марија. Она друга, тежа за откривање – тајанствена је, немирна, упитна, замишљена. Таква Марија осећа да је песник. И ево њених тридесет песама, довољно да закорачи у свет поезије. Песме су љубавне, другачијих мислим да и нема, има само варијација.

Марија осећа да је чудна, а то је код ње трагање за потпуном оствареношћу. Слути да је то могуће једино у љубави, а она није ни лака, ни поуздана. Зато каже:

„У лице гледам смрт живот срећу

Знам те осећаје боље него ико“

Код ње је доста осећања, доста суза, доста чекања:

„На крсту живота

Разапела су ме надања“

(Рођена у ожиљку)

Да ли је пренаглашен неки осећајни свет у песмама, питам се. Одговарам, да није тога, да ли би уопште писала песме. У песми „Можда“ сама изражава сумњу:

„Можда нисам песник

Да речи и стихове слажем

Али постоји нешто

Што овом песмом

Желим да ти кажем“

Нема сујете, нема хвалоспева, она се „трза и кида као природа у олуји“. Не воли нирвану, не ослобађа дух у материјалном, њене године нису за то. Она сече ваздух, разбија „тишину“. „Љубав је заробила моје тело“ каже у песми. Ту заробљеност воли, иако ће исплакати море суза, иако ће све бити „грудва снега“. Њене трагове добро прати, уме да приближи своја стања, има дубиозе, промакне и патетика.

У песми „Знам ко си ти“ каже:

„Волиш да волиш,

Мрзиш да мрзиш“

То друго лице је она. Зар нисмо и оно што другоме говоримо. Ако данас језик љубави сиромаши, нема ни садржаја да би га пратио. Марија има садржаја и налази речи за њих. Не значи да нема и лепших, тананијих, сликовитијих, самосећајнијих, али године су пред њом, наћиће их. Овако је ближе колоквијалном, песме делују изворно, јасне су и блиске.

Нема шминке, нема артизме. У песми „Нема те“ „зове грлом, зове срцем“. Као „опчињена птица“ „тражи своје зрно“. Марија у поезији види то своје зрно, губи га и проналази и упорно из свога лета трага за њим. Желим јој успех.

 Љубица Златовић

Marija’s snowball of happiness

Marija Živić is eighteen years old. She is a high school student. Marija is also a poet. This is her first collection. „I know who you are“, is the message that the titles sends to us. It is not easy to say, to reveal, who she is. Background and future profession-computers. That is one Marija. The other one, the one more difficult to reveal– is misterious, restless, curious, thoughtful. That Marija feels she is a poet. Here are her thirty poems, wnough for her to step into the world of poetry. They are love poets, I think there are no other poems, only variations.

Marija feels that she is strange, and with her, that is a search for a complete realization. She guesses that it is only possible through love, which is neither light, nor reliable. She therefore says:

„I stare at the face of death life joy

I know those feelings better than anyone“

She depicts a lot of feelings, a lot of  tears, al lot of waiting:

„On the cross of life

Crucified by hope“

                                                          (Born within a scar)

I ask myself, weather some word of feelings is overexaggerates in her poems. I then answer, if it were not for that, would she write poems at all? In the poem ’’Perhaps’’ she herself sxpresses doubt:

’“Perhaps I’m not a poet

That words and verses strings

But there is something

For you

That this poem brings“

There is no vanity, there are no self appraisals, she ’’jolts and suffers as Nature in a storm’’. She doesn’t like nirvana, she does not free her spiit in the material world, her age is not cut out for that. She cuts air, she breaks the ’’silence’’. ’’ Love has trapped my body’’, she says in a song. She likes that captivity, and although she will cry a sea of tears, although everything will be „a snowball“. She follows her trails well, she can depict her states, she is suspicious, pathos is even present at times.

In the poem ’’I Know Who You Are’’, she says:

„You love to love

    You hate to hate“

That second person she is addressing is herself. Are we not what we tell others. If in these times the language of love dies, there will be no feelings to depict. Marija both has feelings and words to express them. That does not mean there are no better ones out there, more refined ones, more picturesque, but years are ahead of her and she will find them. Her way is closer to coloquial, the poems seem original, thy are clear and close.

There is no cosmetics, no atism. In the poem ’’You Are Nowhere to be Found’’ she ’’Calls from her throat, calls from her heart’’. As a ’’frightened bird’’, she ’’seeks her seed’’. Marija sees the seed in poetry, she looses it and finds it, and persistantly keeps seeking it from her flight. I wish her success.

           

Ljubica Zlatović